Običaji I Tradicija

Uskršnji običaji kod pravoslavaca

Uskrs je pored Božića najveći i najznačajniji hrišćanski praznik. Proslavljanje Uskrsa vezano je za mnoge običaje i u našem narodu zauzima veoma važno mesto. Uskrs je pokretan praznik, što znači da se ne obeležava uvek istog datuma, ali uvek spada u nedelju i to prvu nedelju punog meseca posle prolećne ravnodnevice.

Šeste nedelje Uskršnjeg posta slavi se Lazareva subota, u narodu poznata i kao Vrbica, praznik posvećen uspomeni na Hristovo vaskrenje Lazara. Slavi se u subotu uoči praznika Cveti koje simbolišu poslednji i svečani Hristov ulazak u Jerusalim, nedelju dana pre njegovog raspeća. Ovim praznikom počinju veliki Uskršnji praznici.

Lazar je bio Hristov prijatelj, koji je sa sestrama Martom i Marijom živeo u Vitaniji. Prema jevanđelju po Jovanu, na vest o Lazarevoj smrti Isus se uputio u Vitaniju i stigao tamo četiri dana nakon Lazareve smrti. Otišao je do njegovog groba, naredio da se skine grobni kamen i pozavao Lazara da izađe, što je on i učinio.  Pošto je vaskrsao nakon četiri dana smrti u pravoslavnoj crkvi se slavi kao Sveti Lazar Četvorodnevni. Mnogi koji su videli ovo čudo poverovali su u Isusa Hrista. Lazar je posle Hristovog vaznesenja, otišao da propoveda jevanđelje. Živeo je još trideset godina kao episkop na Kipru, gde ga je posetila Bogorodica i poklonila mu omofor koji je sama izvezla. Njegove mošti danas počivaju u Carigradu, gde su prenete 890. godine sa Kipra. Spomen svetog Lazara Četvorodnevnog slavi se od prvih dana hrišćanstva, a pravoslavna crkva 17. marta obeležava prenos njgovih moštiju.  

U hrišćanstvu ovaj praznik ima simboliku pobede života nad smrću i na bogosluženjima se toga dana pominju voljna Hristova stradanja i vaskrsnuće Lazarevo kao jemstvo za vaskrsenje svih vernika. Na dan Lazareve subote se u pravoslavnim hramovima služi večernje bogosluženje i u crkvu se unose mlade vrbove grančice, pa otuda potiče naziv Vrbica.  Nakon službe oko hrama se vrši trokratni ophod i pevaju tropari Lazareve subote. Vrbove grane simbolizuju palmine grane kojima su hrišćani pozdravljali Isusa Hrista na ulasku u Jerusalim. Na nedeljnoj liturgiji, na Cveti, vriši se ritual blagosiljanja ovih vrbovih grancica, a onda se podele narodu. Osveštane mlade vrbove grančice se nose kućama i stavljaju pred ikone i kandila.

Vrbica se pre svega smatra praznikom dečje radosti. Isus je često kao uslov za ulazak u carstvo nebesko pominjao da treba biti kao dete. Običaj je da se za taj dan deca svečano oblače, oko vrata im se kače zvončići, u ruke stavljaju vrbove grančice, a na glavu vrbovi venčići.

Nekada se u Sremu na Vrbicu palila vatra, kuvao se kukuruz i kokale kokice. Danas se ta praksa uglavnom izgubila, ali se mladi često organizuju i okupe po kućama kada uz kokanje kokica pevaju prigodne pesme. U nekim mestima postoji običaj po imenu Lazarice, kada devojke okićene vrbovim granama i cvećem idu od kuće do kuće i pevaju pesme koje prizivaju zdravlje.

Takođe, u narodu postoji običaj da se u subotu bere cveće ali se ne unosi u kuću, već se drži u dvorištu u posudi sa vodom. Ovim cvećem se sutradan ujutru kiti kuća, a vodom se umivaju ukućani. Običaj je i da se toga dana mladi međusobno daruju cvećem. Iz ovih običaja je proistekao naziv Cveti.

Dan kada je Isus Hrist stradao na krstu naziva se Veliki Petak, te je to najtužniji dan među hrišćanskim vernicima. Veruje se da tada ne treba obavljati poslove po kući i oko kuće. Na Veliki Petak farbaju se jaja, a u nekim mestima to se čini u Veliku Subotu. Ovaj običaj je vezan za uspomenu na dar koji je caru Tiberiju donela Mironosica Marija Magdalena, poklonivši mu crveno jaje. Jaja se boje u crvenu boju koja označava prolivenu Hristovu krv. Prvo ofarbano jaje naziva se čuvarkuća i ono se u domu čuva od idućeg Uskrsa. Jaja se farbaju i u lukovini, a u novije vreme i industrijskim bojama. Ukrašavanju jaja se poklanjala posebna pažnja, pa su se često šarala voskom ili su se jaje umotavalo u razne listiće i travke, te stavljalo u najon čarapu pa u boju. Nakon ukrašavanja jaja se premažu krpicom namočenom u ulje, kako bi dobila lep sjaj.

Tako se za Uskrs ljudi pozdravljaju rečima Hristos voskrese, a otpozdravljaju sa Vaistinu voskrese. Trećeg dana po raspeću Hristovom, anđeo je sišao sa neba i odvalio kamen sa Hristovog groba. Vaskrsli Hrst je izašao iz groba, a vojnici koji su čuvali to mesto u strahu su pali na kolena. Žene Mironosice došavši da obiđu grob Hristov ugledale su odvaljen kamen i anđela koji im je rekao: Zašto tražite živog među mrtvima? Hristos Voskrese! Čuvši radosnu vest Mironosice su je razglasile dalje i od tada se svi počeše pozdravljati sa Hristos Voskrese, a otpozdravljati sa Vaistinu Voskrese. Ovim rečima i danas ljudi jedni drugima čestitaju Uskrs. Najzanimljiviji običaj, kojem se posebno deca raduju, je tucanje jajima. U jajetu se začinje život, a razbijajući ljusku život vaskrsava, te se na taj način simboliše Vaskrsenje Hristovo.

Drugi dan uskrsa, u ponedeljak, izlazi se na groblje i upokojenima na žrtvu prinosi hrana. Obavezno se nose i crvena farbana jaja. Za drugi i treći dan Uskrsa u Sremu je postojao običaj polivanja devojaka. Grupe momaka su se okupljale i vozile zaprežnim kolima, fijakerom, traktorom sa prikolicom i uz pratnju muzike obilazili devojke koje su stasale za udaju. Devojke su pokušavale da se sakriju, sli su retka kad uspele da izbegnu polivanje.

Literatura:

M. Bosić, Godišnji običaji Srba u Vojvodini, Novi Sad, 1996.

D. Kostić, Moj Srem, Stara Pazova, 2009.