Običaji I Tradicija

Zavetno polje

Zavetovati se podrazumeva gajiti jako osećanje odgovornosti za datu reč i obećanje ili sećanje na neku pojavu koja je obelezila život određene zajednice, porodice ili pojedinca. Tako zavet može položiti celo selo, jedna porodica ili pojedinac. Verovalo se da će zavet sprečiti da se nemili događaj ponovi. Njime se štite meštani i istovremeno se odaje počast postradalima.  

U zabeleškama matičnih knjiga pravoslavne i rimokatoličke crkve u Golubincima po mortalitetu ističe se 1849. godina, godina sa najvećim brojem umirlih u istoriji ovog sela. Tada je u mestu zavladala epidemija kolere, koja je trajala od aprila do septembra meseca. Od ove bolesti život je izgubilo 492  meštana. Dana 22. juna 1849. godine sahranjeno 10 katolika i 8 pravoslavaca. Predvođeni sveštenikom Stevom Nikolajevićem i župnikom Ilijom Barićem, Golubinčani su tog dana odlučili da će se zavetovati. Zavet su položili 2. jula, a on je podrazumevao da se tog dana neće raditi u polju ali ni u kući, već da će meštani odlaziti u crkvu i moliti se, kako za duše stradalih, tako i za zdravlje preživelih.

Ovaj običaj održao se i do danas. Kako stariji sugrađani pričaju Golubinčani se i dalje pridržavaju i 2. jula ne odlaze na njivu.

Ratko Racković, autor monografije o istoriji Golubinaca, navodi:

Zavetno polje je zajednički praznik obe veroispovesti, koje u kanonima crkvenim nemju propisanog datuma ili naloga da se taj praznik poštuje baš tog dana. Ne. To je iznedrio život.

Literatura:

R. Racković, Pomeni i trajanja, Sremska Mitrovica, 2006.