Prirodno Nasleđe

Skele i mostovi na Dunavu kod Surduka

Skele su se od davnina koristile za prevoz ljudi, stoke, vozila, sa jedne obale reke na drugu. Izgledaju kao splav čija je površina ravna i obično imaju ogradu, kako bi se putnici i dobra koja se prevoze zaštitili od pada u reku. Skele su najčešće građene na brzim rekama i na mestima gde u blizini nema mostova. Obično se preko reke razapinjao kanap sa kojim je skela bila povezana, kako voda ne bi mogla da je odvuče nizvodno. Skelom upravlja skeledžija tako što koristi veslo ili čekrk kojim vuče skelu sa jedne na drugu stranu. Kasnije su se javile skele sa mehaničkim (parnim) i motornim pogonom. Ponekad bi se skelom upravljalo tako što su ljudi vukli kanap razapet između dve obale, a kasnije ga je zamenila vuča kablovskom žicom.

Prvi, do sada poznati, pomen skele kod Surduka nalazi se u jednom turskom dokumentu iz 1626. godine. Skela na Dunavu kod Surduka je služila kao prelaz iz Srema u Banat. Zemaljska cesta od Osijeka preko Mitrovice i Pazove,  kao i osječka cesta preko Golubinaca vodile su u Surduk, pa preko Dunava ka Opovu i Pančevu. Surdučka skela je tokom 18. i 19. veka davana u zakup, a po jednom nedatiranom zapisu donosila je prihod od 141 dukata. Trgovina stokom, a naročito svinjama, obavljala se preko ove skele. U izveštaju iz 1764. godine, slankamenački carinik Franc Ignjac Podolski navodi da je promet stoke otežan jer se skela za prevoz nalazi u Surduku, a carinarnica u Slankamenu. On daje predlog da se carinarnica premesti u Surduk, što je ubrzo i učinjeno. Međutim, već u izveštaju iz 1768. godine pominje se da je zgrada carinarnice u Surduku stradala u jednom nevremenu i da je carinik morao opet da pređe u Slankamen.

U ratnim uslovima ova skela nije mogla da zadovolji potrebe carske vojske za brzim i efikasnim prelazom trupa sa sremske na banatsku obalu Dunava i obrnuto. Iz tog razloga je, po naređenju cara Josipa II, u toku poslednjeg austrijsko-turskog rata (1787 – 1891) pontonjerski puk podigao pontonski (ploveći) most kod Surduka. Ovaj most je pripadao tipu Schiffbrücke, što znači da su kao nosači mosta korišćene lađe. Ovakvi mostovi su mogli da izdrže silinu reke pri udarima jakog vetra, za razliku od mostova Pontonbrücke tipa, čiji su nosači bili obični pontoni (splavovi).

Drveni stubovi ukopani uz obalu Dunava, danas su deo prirodnog krajolika rečne obale Surduka, dok su u prošlosti imali funkciju nosača mostova. Most kod Surduka je podignut krajem maja 1788. godine, a za njegovu izgradnju upotrebljeno je 80 takozvanih Sinmeringer mostovskih lađa. Sa sremske strane predgrađe mosta i prilazni put bili su utvrđeni drvenim palisadom. Ostaci ovog palisada su vidljivi i danas, a nalaze se oko 2 km nizvodno od centra Surduka. To je niz drvenih stubova koji čine veoma blag nepravilan luk. Stubovi su prečnika 25-30cm, visine od 0 do 40 cm u odnosu na obalu i postavljani na oko 1 m udaljenosti jedan od drugog. Prvobitno je bilo 23 ili 25 stubova, dok je danas vidljivo 16. Ovi stubovi su oplitani jakim pleterom i popunjavni poprečnim deblima, a potom zasipani zemljom, kako bi se obala i prilaz mostu štitili od velikih voda. Od sredine luka na 6 metara ka obali, vidljiv je još jedan stub, koji je nekada bio deo podgrađa mosta. Za prilaz mostu nisu iskorišćeni prirodni surduci koji postoje nizvodno u neposrednoj blizini mesta gde se nalazio most, već je napravljen veštački spust sa lesnog odseka visine oko 40m. Taj spust je postavljen ukoso prema podgrađu mosta, pod uglom od 200. Ovaj spust se velikim delom survao zbog delovanja podzemnih voda, tkozvanih miždavica. Na banatskoj strani teren je bio izuzetno močvaran, ispresecan meandrima Dunava i zabaricama, pa je većim delom godine bio neprohodan. Kako bi se obezbedila komunikacija od leve obale Dunava do Opova je izgrađen nasip sa 14 manjih i većih drvenih mostova, nazvan Laudonov nasip, po inženjeru i podmaršalu austrijske vojske. Ovaj nasip i danas postoji, ali je u dobroj meri oštećen savremenim radovima na pošumljavanju i obezbeđivanju prilaznih puteva.

Most kod Surduka je bio od izuzetnog vojno-strateškog značaja. Preko njega i mosta na Tamišu obezbeđivana je linija Opovo – Jabuka – Pančevo – Kovin – Bela Crkva i dalje ka Rumuniji. U austrijskoj vojnoj literaturi postoji veliki broj zapisa o prelascima vojske preko surdučkog mosta u toku ratnih pohoda. Međutim, posle turskog prodora u Banat austrijska vojska je bila prinuđena na brzo povlačenje. Pontonski most koji se nalazio kod Pančeva je spašen premeštanjem Tamišom u Opovo, a most kod Surduka je demontiran i odvučen u Petrovaradin. Teglenje 80 mostovskih lađa sa pratećom opremom uzvodno od Surduka do Petrovaradina je bio izuzetno težak i složen poduhvat, o čemu svedoči i činjenica da je u jakoj oluji uništeno 15 brodova.

Poslednji pisani pomeni mosta kod Surduka potiču iz vremena revolucije 1848-49. godine. Posle poraza kod Tomaševca i Uzdina vojska je bila prinuđena da se potpuno povuče iz Banata i pređe u Srem. Komanda je 1. maja naredila šajkaškom majoru Surdučkom da sve skele i čamce koji se nalaze kod Titela prikupi i napravi most koji će držati u pripravnosti. Već sutradan major dobija zapovest da ovaj most spusti Dunavom do Surduka i tamo ga pripremi da može da se montira najduže za 48 sati. Odmah potom mu je naređeno da sav mostovni materijal dopremi do Opova i preko Tamiša napravi tri mosta radi bržeg prelaska vojske. U toku dana 8. maja glavnina vojske je prešla preko tih mostova i došla do Dunava, a onda u toku noći 9. maja prevezena na desnu obalu u Srem. Nakon prelaska vojske i mostovski splavovi su prevučeni na desnu obalu, a šajkaši razdeljeni na skele u Surduku, Banovcima i Slankamenu.

Stariji i upućeniji Surdučani pričaju da su se pre izgradnje đerdapske akumulacije i pri niskom vodostaju videli ostaci direka još jednog mosta, na dvadesetak metara od sadašnje obale i da se radilo o fiksnom drvenom mostu. Do sada na terenu nisu potvrđeni ovi navodi, pa nije jasno o kom i kakvom mostu je zapravo reč. Na jednoj sačuvanoj staroj karti, koja datira iz vremena pre poslednjeg austrijsko-turskog rata, vide se ucrtana dva mosta, paralelno jedan pored drugog. Nažalost u dosadašnjem istraživanju literature i dokumenata nisi pronađeni pisani pomeni ovih mostova.

Literatura:

M. Babić, “O skelama i mostovima kod Surduka”, u: Godišnjak zavičajnog društva Stara Beška, Beška, 2011.

Transkript intervjua sa Miloradom Babićem, HeriTag, 2017.