Stari Zanati

Kožarski zanat

Kožarski zanati su zbirno ime za brojne zanate koji se zasnivaju na izradi predmeta od kože. Ovde spadaju varge, sarači (sedlari, samardžije), ćurčije, tašneri, obućari. 

Varge (kožari)

Zanatlije koje štave i pripremaju sirovu kožu kako bi je pretvorili u materijal pogodan za dalju obradu, tj. kako bi se dobila savitljiva koža. To je podrazumevalo da se sirova koža najpre očisti od ostataka mesa, a zatim se potapa u kacu sa štavom (mešavina vode, soli, mekinja i kukuruznog brašna). Potrebno je da koža stoji u štavu oko dve nedelje i da se povremno prevrće i meša. Posle toga se vadi i suši, zatim ručno tegli i šiba tankim prutom, dok se potpuno ne ispravi.

Sarač (sedlar, samardžija, remenar)

Zanatlija koji je izrađivao razne predmete od kože, pre svega konjsku opremu - sedla, amove, uzde (kajase), ulare, korbače, samare, ali i druge predmete poput opasača, futrola za vatreno oružije, fišeklije za novce i torbe. Sarač izrađuje proizvode ručno, a alati koje koristi su mnogobrojni i podrazumevaju saračko šilo i iglu kojom se ručno ušiva, zatim mnoštvo različitih noževa, sečiva, makaza, zumbi, kalupa, stege i prese. U početku su sarači sami prerađivali i pripremali kožu, zatim su je nabavljali od vargi, a na posletku su počeli da koriste fabrički obrađenu kožu. U Vojvodini sarači su najčešće izrađivali opremu za konje. Pre idustrijalizacije svako domaćinstvo je imalo konje i volove, koji su korišćeni za obradu zemljišta i vuču. Međutim, modernizacijom i potiskivanjem konjske zaprege broj sarača se smanjio, a danas je ovaj zanat veoma redak.

Tašneri su nešto mlađi zanat i moglo bi se reći da proističe iz saračkog zanata. Oni su se specijalizovali za pravljenje torbi, tašni, novčanika, raznih kaiševa. U početku su pravili proizvode isključivo od prirodne kože, a danas koriste i veštačku kožu, koja je jeftinija, kao i mnoge druge materijale, čime pokušavaju da se prilagde uslovima koje diktira savremeni način života. Iako tašnera ima i danas i ovaj zanat je polako u izumiranju. U Staroj Pazovi još uvek je moguće kupiti ručno izrađenu torbu od prirodne ili eko kože.

Ćurčija (kožuhar)

Zanatlija koji je izrađivao zimske odevne predmete od kože i krzna, kao što su kožuh ili ćurak (dug prsluk izrađen od jagnjeće ili ovčije kože sa runom koje pokriva unutrašnju stranu kožuha), opaklije (kaputi dugi do zemlje), bunde i šubare. Ćurčijski esnaf je imao pečat i zastavu sa likom svetog Ilije, koji je bio zaštitnik kožuhara. A dan ovog sveca je slava ćurčijskog esnafa. Verovalo se da je sveti Ilija bio ćurčija i da su njegovi kožusi bili najbolje štavljeni. Legenda kaže da on nikoga nije naučio tajnama kožuhatsdkog zanata, ali da je posle smrti ostavio jedan svoj kožuh u nasleđe ćurčijama. Taj kožuh nije imao neprijatan miris karakterističan za sve kožuhe, pa su se kožuhari mučili da odgonetnu način štavljena i sastav štava kako bi i njihovi kožusi bili bez mirisa i otporni.

Ćurčije su morale prvo da obrade kožu kako bi je pripremile za pravljenje kožuha. Koža se prvo štavila, a potom bojila. Boja se spravljala od osušene  i istucane dudove, orahove, brestove i jabukove pečurke koja se kuvala. Kraćim kuvanjem dobijla se svetlija boja, a dužim zlatnosmeđa boja. Dobijena boje se procedi, a zadim krpama nanosi na kožu. Ovako pripremljena koža se zatim krojila, šila i ukrašavala (cifrala). Za ukražavanje su korišćeni komadići raznobojne kože, krzno, svila, pliš, raznobojni konac, zlatna i srerbna nit, vuna, ogledalca, šljokicama, dugmad... Ornamenti su bili raznovrnsni, najviše biljni, a ređe se javljaju i geometrijski, heraldički i životinjski motivi i slova. Alati koji su se ćurčije koristil su šabloni za krojenje, noževi, makaze, igle, naprstak, kalipi za šubare.

U Vojvodini se ćurčije pominju još od 17. veka. Od druge polovine 19. veka za Vojvodinu su bili karakteristični kožusi koju su bili bogato ukrašeni čitavom površinom. Kožuh je bio sastavni deo srpske sremske nošnje, koji se nosio zimi. Mogao je imati duge rukave, a postojao je i u varijanti bez rukava. Ukrašavan je vezom i nitima načinjenim od ogledalaca.

Obućarstvo je zanat pravljenja i popravke obuće. Postoje dve vrste obućara, oni koji prave nove cipele, takozvane gazde i oni koji su se bavili popravkama, takozvane krpe, jer su krpili obući.

Obućari koji su pravili cipele su uglavnom imali radnje u glavnoj ulici i kod njih su dolazile bogate mušterije. Kada mušterija odabere model cipele koju želi, obućar im je uzimao meru stopala. Zatim bi na osnovu veličine kupčevog stopala birao drveni kalup oko koga će se praviti cipela. Stalne mušterije su imale svoj kalup, na koji su se, po potrebi, lepljem mogle dodati anomalije stopala kupca, na primer čukljevi. Cipela se, kao i danas, satojala od donjeg dela, đona, i gornjeg dela, lica. I đon i lice su izrađivani od kože. Prvo se šilo lice, a potom se ručno specijalnim koncem zašivalo za đon. Na đonu su prethodno šilom pravljene rupe kako bi sam proces šivenja bio lakši. Ovakav tip ručno spojenog lica i đona specijalnim koncem naziva se ram šivenje.       

Obućarski alat podrazumeva obućarski čekić, koji ima savijeni prednji deo za vađenje eksera i širi donji za zakivanje, šilo kojim se buše rupe na đonu, ćiriš, odnosno lepak kojim se lepila koža, kalupe za cipele i kozlić, metalno pomagalo na koje se stavlja cipela, dok se u nju zakivaju ekseri.

Literatura:

Stari Zanati u Srbiji, Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija, Beograd, 2016.